6.септембра 2014.године навршило се 100 година од отпочињања Битке на Дрини - низ борби које су водиле снаге Краљевине Србије, са циљем да се заустави други покушај Аустроуграске да продре у Србију и онемогући аустријској војсци одлазак на руски фронт.
Након велике победе српске војске у Церској бици, Друга аустријска армија пребачена је са српског на руски фронт, оставивши само једну дивизију на Сави под командом генерала Крауса. Пета армија се улогорила на левој обали Дрине, на фронту Бијељина - Батар, а Шеста армија, која је оставила једну брдску бригаду на горњој Дрини, пребачена је ближе Петој армији, на простор Зворник - Сребреница - Власеница, где је доведена и стратегијска резерва - једна дивизија из Сарајева.
Савезници Србије, а нарочито Русија, захтевали су да српска војска продужи офанзиву и онемогући аустријској војсци одлазак на руски фронт. Да би изашла у сусрет својим савезницима, иако веома оскудна у ратном материјалу, који је умногоме био угрожен још у Балканском рату, Српска Врховна команда заповеда да Прва српска армија пређе Саву према Купинову и предузме офанзиву у Срему. Убрзо затим, као одговор, командант аустријске Балканске војске Поћорек, предузима 8.септембра 1914.године снажну офанзиву на Дрини и то : са Петом армијом против Друге српске армије, а са Шестом армијом против Треће српске армије.
Српска Врховна команда обуставља напредовање и успешну офанзиву Прве армије у Срему и пребацује Дунавску дивизију другог позива преко Ваљева ка Крупњу на угрожено лево крило Треће армије, а Коњичку дивизију упућује као додатно појачање Другој армији, иако је она успела да Пету аустријску армију заустави на обалама Дрине. Офанзива аустријске балканске војске је заустављена, не само упорним и крвавим борбама на фронту ојачане Треће и Друге армије, већ и наступањем српске Ужичке војске, уз садејство са Црногорцима, ка Власеници и сарајеву у позадини Шесте аустријске армије.
Немајући снаге да Србе потисне на главном фронту, а сагледавши опасност по десни бок и позадину своје Шесте армије, Поћорек захтева хитну помоћ од Врховне команде целокупне аустријске војске. Аустријским снагама стиже појачање из унутрашњости Монархије, и организована је, не само заштита бока Шесте армије, већ је српска Ужичка војска потиснута натраг ка Вишеграду. Аустријанци су, од трупа у Срему, после одступања Прве српске армије, формирали Комбиновани Корпус, под командом генерала Крауса и пребацили га преко Саве северно од Шапца, да нападне десни бок и позадину Друге српске армије. На фронту Прве српске армије одиграла се (око 20. Септембра 1914.године) једна од најкрвавијих битака у Првом светском рату - Битка на Мачковом камену. Настале су огорчене борбе на дугачком фронту: Шабац - Митровица - Лешница - Крупањ - Љубовија - Бајина Башта - Вишеград које су прешле у једну дуготрајну позициону рововску борбу. За време борбе, код српске војске се осетила велика исцрпљеност у људству и опреми, јер регрути још нису били спремни за ратна дејства, а помоћ у опреми сваке врсте, поготово у артиљеријској муницији, која се очекивала сваког дана, да преко Солуна стигне из Француске, није пристизала.
Видећи да ће под оваквим околностима изгубити битку, Српска Врховна Команда наређује офанѕиву Прве, Друге и Треће армије, за одбрану Ваљева, надајући се, да ће у том времену попунити редове новим људством и да ће стићи очекивана муниција из Солуна. Опште повлачење ка Ваљеву наређено је 8.новембра, али под врло тешким околностима, јер се са војском кретало и све становништво, које није смело по други пут чекати аустријску инвазију. До 14. новембра, све три српске армије биле су прикупљене за одбрану Ваљева и делимично попуњене регрутима, али како очекивана муниција и остала војна опрема још није стигла Српска Врховна команда наређује повлачење своје три армије и то на десну обалу Колубаре, њену притоку реку Љиг и на планину Сувобор.
Повлачењем српских снага завршена је Битка на Дрини и отпочела Колубарска битка.